Hristina Cvetinčanin Knežević Situacija globalne pandemije dodatno je otežala i onako težak položaj žene, višestruko opterećene radom u kući i na poslu, brigom o deci, ali i starijima i bolesnima. Bivajući najizloženije epidemiji kao medicinske radnice ali i kao radnice koje čine većinu u uslužnom sektoru – radeći tako u „tri smene“ – žene su ponovo na prvoj liniji fronta.
Vanredno stanje sa sobom je donelo ne samo izolaciju, veću ekonomsku nesigurnost i ugroženo psiho-fizičko zdravlje, već i porast nasilja prema ženama. Prisilni ostanak u svoja četiri zida sa nasilnikom dvadesetčetiri časa dnevno, mnogim ženama je život dodatno ugrozio.
Najava legalizacije surogat materinstva izazvala je brojne reakcije – s jedne strane, opšte oduševljenje onih koji na drugi način ne mogu da imaju biološko potomstvo, a s druge, nezadovoljstvo feministkinja koje upozororavaju da je ova forma asistirane reprodukcije eksploatacija ženskih tela i trgovina decom. Surogat materinstvo nije fenomen koji nastaje u društvenom vakuumu, te je neophodno kritički ga promišljati u okviru neoliberalnog patrijarhalnog konteksta u kome živimo, uvažavajući ženska ljudska prava da slobodno, van bilo kakve prinude, pa i ekonomske, odlučuju o svojim telima.
Bar polovinu globalne radne snage čine žene, pa ipak, radna mesta, po pravilu, nisu prilagođena obavljanju menstrualne higijene. Bez obzira da li govorimo o otkazima, crvenim trakama ili sakrivanju tampona u rukav košulje kako se ne bi videlo zašto idemo u toalet, zaposlene žene ne smeju biti diskriminisane i kažnjavane zbog normalne biološke funkcije ženskog tela.
Predložene mere pronatalitetne politike države, između ostalog, vode ka ograničavanju istorijski stečenih prava i vršenju psihološkog nasilja nad ženama.
