Veliki broj intelektualki i intelektualaca iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije kroz saradnju u okviru projekta Jezici i nacionalizmi, izradili su Deklaraciju o zajedničkom jeziku, koja je od juče dostupna javnosti.
Samo sedam dana nakon što je protestom pred zgradom vlade Konfederacija slobodnih sindikata iznijela zahtjev za besplatnim zdravstvom i školstvom, na istom mjestu okupilo se nešto više od hiljadu ljudi na protestu Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.
Prilika da osnovci tokom školskih časova programiraju robote zvuči kao jako dobra ideja. Ipak, kada takvo znanje postaje dostupno posredstvom privatnih kompanija potrebno je sagledati širu sliku ovog naizgled bezopasnog razvoja školstva. Kakve su posledice upliva privatnog interesa u sistem javnog školovanja i tehniciziranja znanja?
Tranzicioni optimizam prema reformi obrazovanja pokazao se nerealnim. Uprkos prognozama liberalnih teoretičara i obećanjima političara, dostupnost obrazovanja i šanse za zaposlenje nisu postale bolje.
Stažiranje, pripravnički rad i drugi programi sticanja radne prakse sve češće predstavljaju preduslov zasnivanja radnog odnosa. Iako polaznici tih programa obavljaju realan rad, oni najčešće nisu plaćeni, niti ih čeka zagarantovani posao nakon završetka programa.
Umesto ozbiljnih rasprava i analiza, javnost je proteklih godinu dana bila bombardovana pohvalama o učinkovitosti dualnog obrazovanja u podizanju kvaliteta znanja i smanjenju nezaposlenosti. Suprotno mišljenju predstavnika vlade i privredne komore postoje temeljni pokazatelji da će se „uspeh“ ovog modela pokazati pre svega u daljem smanjenju cene rada što će pogodovati isključivo privatnim kompanijama.
Pri usklađivanju nastavnog kurikuluma i sadržaja udžbenika sa dominantnom ideologijom i politikom, jedna od važnih tehnika proizvodnje saglasnosti sa diktatom neoliberalne političke elite je istorijski revizionizam. Kao sastavni deo reformi školskog sistema, revizionizam se sistematski sprovodi preko reforme kurikuluma nastave istorije od devedesetih do danas.
Zaoštravanje rasne i klasne segregacije produbljivanjem kapitalističke krize već godinama pritiska i Srbiju. Romska populacija koju najviše pogađaju aktuelni neoliberalni režimi oseća sve katastrofalnije posledice čiji krajnje deprivilegovani položaj nije rešila ni Dekada Roma – koja je ogromnim novčanim sredstvima ovakav položaj samo delimično prikrivala.
Kao i u Srbiji, u Albaniji su poslednjih decenija sve izraženiji neoliberalni koraci transformacije države koji se sprovode bez ikakve javne rasprave strogo autoritarnim sredstvima partija na vlasti.
Obrazovanje je proces koji nije oslobođen ideoloških antagonizama, a od načina na koji je taj sistem organizovan i kakvo se znanje proizvodi zavisi i kakvo društvo stvaramo. Stoga obrazovanje predstavlja važno pitanje za kreiranje progresivnih politika koje žele graditi društvo izvan eksploatatorskih, represivnih i patrijahalnih normi kapitalizma.
Istočna Evropa je suočena sa najvećim padom populacije u istoriji. Odgovornost za ovaj problem političari prebacuju na žene i mlade, najčešće ih optužujući za lenjost i sebičnost zbog koje ne proširuju svoje porodice. Međutim, pad nataliteta je samo deo problema koji je uzrokovan nestankom materijalne sigurnosti kao i društvene brige za zdravlje i razvoj ljudi.
Septembarski ispitni rokovi na fakultetima širom Srbije se polako bliže kraju a paralelno s tim se povećavaju i tenzije između studenata, fakulteta i Ministarstva prosvete.
Uspostavljanje dualnog obrazovanja za mandatara buduće vlade predstavlja jedan od najvažnijih reformskih projekata. Ono što promoteri ovog navodno uspešnog koncepta propuštaju da kažu jeste da se njime produbljuje klasna raslojenost među samim učenicima, da se smanjuje mogućnost individualnog razvoja i da se, uz javne troškove, dodatno pogoduje poslodavcima koji dobijaju gotovo besplatnu radnu snagu.
Najavljeni novi zakon o visokom obrazovanju, koji predviđa uvođenje kategorije sufinansiranja pod izgovorom obezbeđivanja jednakih šansi za sve, zapravo predstavlja nastavak preduzetničke ofanzive na univerzitet. Time se obrazovanje stavlja u službu dužničke ekonomije u kojoj univerzitet postaje mesto na kome se socijalne razlike i nejednakosti direktno proizvode. Ovakvo stanje stvari mogu sprečiti jedino masovni pokreti.
Iza praznih floskula o „poboljšanju studentskog standarda i stanja u naukama“, kriju se sve teži uslovi studiranja – za one koji sebi to mogu da priušte. Logika „mera štednje“ je konačno pokazala svoje pravo lice u oblasti visokog obrazovanja, uvođenjem novih zakonskih okvira i strategija „razvoja“ koje predviđaju sve veći broj sufinansirajućih studenata i studentkinja.
Sporni Pravilnici o rangiranju naučnih časopisa i načinu vrednovanja istraživačkih rezultata, posmatrani u okviru širih društveno-eknomskih procesa, zapravo su samo nastavak „mera štednji“, pritisaka ka „racionalizaciji“ javnog sektora i uvođenja „principa preduzetništva“ u naučno polje. Takvo tretiranje humanističkih disciplina za cilj ima ukidanje njihovog značaja i doprinosa koji se ogleda u mogućnosti stvaranja kritičkog mišljenja, refleksivnosti i alternativa postojećem poretku.
Javne digitalne biblioteke koje omogućavaju pristup znanju velikom broju ljudi bez obzira na njihov društveni i ekonomski status – suočavaju se sa različitim pritiscima koje vode ka njihovom gašenju. Iako su akademske i naučne zajednice veliki korisnici ovih biblioteka, oni teško stupaju u njihovu odbranu zbog strukturne uslovljenosti koja ih stavlja u službu privatnih “prestižnih” časopisa.
Početkom decembra 2015. godine u organizaciji Centra za politike emancipacije u Domu omladine Beograda održana je konferencija „Vratimo socijalizam u igru: elementi za promišljanje socijalističke alternative“. Izlaganja sa ove konferencije su jedan od rezultata višemesečnog istraživačko-obrazovnog rada grupe mladih teoretičara i teoretičarki i aktivista i aktivistkinja, koji su radili na predlozima za promišljanje socijalističke alternative.
Polemike oko visokog obrazovanja i statusa akademske zajednice najčešće se svode na kritiku ”nestručnih” političara na vlasti i njihove neadekvatne obrazovne politike. Ujedno se zanemaruje strukturna uloga koju obrazovanje vrši u kapitalističkom načinu proizvodnje. Nedostatak sagledavanja sektora obrazovanja kao mehanizma održavanja klasnih odnosa i hijerarhije, te njegove transformacije u finansijski kapital putem strategija komodifikacije i u konačnici privatizacije, čini ovakve argumente jalovim.
Sistematičnim predstavljanjem javnog sektora kao glomaznog i neefikasnog uspešno su skrivani podaci kako o potrebi za više zaposlenih u zdravstvu, sudstvu i prosveti tako i o tome da je njihov broj ispod evropskog proseka. Realne posledice programa racionalizacije neće biti nova radna mesta već dalje urušavanje javnog sektora, što će za veliki broj građana značiti težu dostopnost, slabiji kvalitet i veću cenu usluga.
Jedan od naistrajnijih otpora neoliberalnoj politici i “merama štednje”, štrajk prosvetnih radnika, je okončan. Ovim činom se stvara prostor za nastavak sprovođenja reforme obrazovnog sistema kroz imlementiranje sistema koji isključivo udovoljava tržišnim potrebama, a na račun pogoršanja egzistencijalnog položaja prosvetara, dostajnstvenih uslova za rad, kao i dostupnosti obrazovanja.
