Liberalna imaginacija uspeha je gotovo po pravilu predstavljena u liku vrednog, kreativnog i dovitljivog biznismena koji je u pravom trenutku ugrabio pravu priliku. Biznismen se u takvoj naraciji konstantno suočava i sa pretnjama u vidu društva koje sprečava “uspeh”. Međutim, ovakav narativ ima i svoj neispričani deo o nasilju i eksploataciji.
Proces privatizacije još jednog lokalnog “javnog” medija – Radio-televizije Vranje, doprinosi raspravi na liniji mediji na tržištu vs. proklamovani “javni” interesi. S druge strane, pozorište “Bora Stanković”, suočeno sa problemom završetka rekonstrukcije zgrade, u sve većoj meri oseća pritisak komercijalizacije i komodifikacije kulturnih programa.
Pre pedeset godina u masakru je nestala nekada jedna od najvećih radničkih organizacija na svetu – Komunistička partija Indonezije. Stotine hiljada ljudi je ubijeno a oni koji su preživeli dugogodišnje robije i potomci žrtava žive na marginama društva zasnovanog na snažnoj antikomunističkoj propagandi. Osim toga, krvavi slom indonežanskog antiimperijalizma govori mnogo i o agresivnosti globalnog kapitalizma.
Uprkos “uspešnim” privatizacijama nekada razvijene hemijske industrije, Osijek i Kruševac postaju gradovi naseljeni bivšim radnicima u borbi za goli život. U skladu sa tranzicijskom naracijom propadanje ovih industrijskih gradova se najčešće pripisuje nikad iskorišćenoj ”prilici”.
Još jedan primer socioekonomskih posledica privatizacije vodosnabdevanja koje snose građani događa se u Bukureštu. Dvadesetpetogodišnji monopol privatne kompanije kojeg prati kontinuirano podmićivanje gradskih čelnika rezultirao je nepotrebno visokom cenom vode. Pritisak javnosti kroz nedavno započetu kampanju “remunicipalizacije” vodovodnih resursa ima za cilj ponovno podruštvavljanje gradskog vodosnabdevanja.
Nacrt zakona o javnim okupljanjima svojim odredbama ne štiti građane i ne doprinosi podsticanju javnog iznošenja stavova. Upravo suprotno, predloženi zakon će služiti zaštiti vladajuće klase od potencijalnog rasta protestnih aktivnosti usled narastajućeg socijalnog nezadovoljstva.
Procesi privatizacije agrara, javnih preduzeća, promene u modelu finansiranja visokog obrazovanja i promene u sistemu penzionog i invalidskog osiguranja, te problem eksploatacije prirodnih resursa u kontekstu restauracije kapitalizma i dominacije(neo)liberalnih deregulacija jesu tema publikacije „Bilans stanja – doprinos analizi restauracije kapitalizma u Srbiji“. Serija razgovora potaknutih ovom, nedavno objavljenom, publikacijom biće organizovana tokom decembra u nekoliko gradova u Srbiji.
Juče se odigralo prvo ročište u postupku rehabilitacije Milana Nedića, predsednika kvislinške marionetske vlade u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata. Kontinuitet desnih neoliberalnih vlada omogućio je snažno uporište istorijskom revizionizmu i pratećem antikomunističkom diskursu, dok je za humanizaciju i viktimizaciju fašističkih aktera u velikoj meri zaslužna buržoaska kultura. No ovde je zanimljivo i pitanje restitucije, imajući na umu ulogu Nedićevog aparata u eksploataciji prirodnih i privrednih resursa, te masovne upotrebe prinudnog rada.
Šetajući Knez-Mihailovom ulicom mogli ste da primetite ljude u belim mantilima, koji kod nekadašnjeg Ruskog cara skupljaju potpise za peticiju. Reč je o zdravstvenim radnicima zaposlenim u stomatološkoj klinici „Mažestik“, koji su nedavno obavešteni da je 31.12.2015. njihov poslednji radni dan. Tim povodom dr Dušan Živanović, načelnik stomatološke klinike „Mažestik“ je razgovarao sa nama.
Neposredni povod za aktuelne proteste poljoprivrednika su predložene izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu koji će imati negativne posledice na mala i srednja poljoprivredna gazdinstva. Odvajanje poljoprivrednika od zemlje, te pretvaranje zemlje u robu podređenu pritisku tržišta koja se koncentriše u malo ruku sve bogatijih, osiromašujući sve veći broj ljudi, nužna je pretpostavka kapitalizma. Dovoljno je okrenuti se realnoj istoriji koja govori o prinudnim ograđivanjima, proterivanjima, pljačkanjima i ubijanjima u agrarnoj oblasti.
Istorijska revizionistička politika lokalnih elita tendenciozno iskrivljuje značenje borbe i počinjenih zločina u Drugom svetskom ratu. Međutim, sudske presude i doneti zakoni u savremenoj Srbiji teško mogu negirati istinu o zločinima okupatora i kolaboracionista. Nedavno objavljena knjiga Milana Radanovića “Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji” čije će predstavljanje biti održano u ponedeljak 30. novembra u Domu omladine Beograda, delo je savremene istoriografije koje pruža uvid u zločine počinjene od strane četnika Draže Mihajlovića i oružanih snaga pod kontrolom Milana Nedića.
Suprotno velikim nadanjima o rasplamsavanju sitnog biznisa, restauracija kapitalizma ugušila je socijalističke gigante, a nije pogodno uticala na razvoj mikropreduzeća. Istraživanja pokazuju da zakonitosti kapitalizma pogoduju razvoju monopola i oligopola, dok neoliberalna politika u Srbiji dodatno otežava poslovanje malih preduzetnika koji su često samo radnici u potrazi za poslom.
Fudbalski klub Radnički iz Kragujevca je slika i prilika društvene, ekonomske i sportske devastacije nekada industrijskog grada koja se odigrava već nekoliko decenija. Potencijalne takmičarske uspehe pojedinih klubova političke elite vide kao mogućnost samopromocije za koje neodgovorno koriste javne budžete. Međutim, time se i uništavaju tekovine društveno razvijanog sporta i efekti njegove socijalizacije.
Smanjivanje medijskog pluralizma i koncetracija medijskog vlasništva posledice su delovanja tržišnih odnosa u medijskom sektoru. Dok negativne posledice tih procesa osećaju kako radnici u medijima tako i građani, proklamovani javni interes u medijima nije moguće ostvariti preko principa “privatizacija ili gašenje” kojeg se vlada Srbije drži.
Projektovanje sopstvenih nada i strahova na pokrete i borbe koji se dešavaju van lokalnog konteksta je česta pojava na levici. Iako se u tekstu razmatra primer, za naše prilike veoma razvijene, Nemačke leve scene, uz često tek minimalne korekcije ovakva analiza bi se mogla primeniti i na razumevanje lokalne levice.
Postojeći institucionalni okvir u velikoj meri ukida mogućnost učešća građana u donošenju odluka važnih za društvo. Ipak monopolizacija upravljanja državom i njenim otuđenim institucijama, za levu politiku ne mora nužno da znači potpuno odustajanje od iste. Promišljanje alternativnog socijalističkog i demokratskog načina upravljanja za novu levicu podrazumeva izgradnju i preraspodelu kapaciteta kako bi stvorila mogućnosti šire participacije u borbi i prostor za saveze sa bliskim grupama.
Inherentan kapitalističkom načinu proizvodnje, putem svojih metamorfoza savremeni fašizam se uspešno prilagođava tehnološkim, ekonomskim i kulturnim aspektima sveprožimajućih neoliberalnih tendencija i kriznom kontekstu. Manifestni i pojavni oblici fašizma, te skriveni i svakodnevni, oni odozgo ili odozdo, zapravo mnogo govore o društvenim i ekonomskim korenima koji određuju okvire desnice i fašizma danas.
Uz stalni rast nezaposlenosti i smanjivanje radničkih prava, sve manji broj ljudi sebi može da priušti odmor i putovanja. Sam pojam slobodnog vremena je transformisan paralelno sa promenom načina proizvodnje, te tako postaje još jedan dodatak kapitalističkoj potrošnji. Samim tim je i promocija turizma kao generatora ekonomskog rasta u srži neoliberalne paradigme.
Ko je revolucionarni subjekt, kojim se sredstvima boriti i kakav jezik koristiti …? Ove i mnoge druge dileme leve politike iznova traže nove perspektive i drugačije imaginacije.
Polemike oko visokog obrazovanja i statusa akademske zajednice najčešće se svode na kritiku ”nestručnih” političara na vlasti i njihove neadekvatne obrazovne politike. Ujedno se zanemaruje strukturna uloga koju obrazovanje vrši u kapitalističkom načinu proizvodnje. Nedostatak sagledavanja sektora obrazovanja kao mehanizma održavanja klasnih odnosa i hijerarhije, te njegove transformacije u finansijski kapital putem strategija komodifikacije i u konačnici privatizacije, čini ovakve argumente jalovim.
Sporadično jadikovanje nad urušenim kulturnim vrednostima poslednji put se u javnosti pojavilo u liku desničarske studentske organizacije Sistem vrednosti. Njihova akcija i poziv na borbu protiv rijaliti emisija imala je velikog odjeka u javnosti, ali je ipak ostala zatvorena u puko moralisanje o posrnuću nacije. Okvir u kome nastaju rijalitiji – medijski zakoni, privatizacija medija i uslovi proizvodnje su ostali nepomenuti od strane desničara.