Stefan Aleksić 
Kolumnista Stefan Aleksić u tekstu „Obećanje koleginici“ razmatra reakcije institucija nakon tragedije na Filozofskom fakultetu, ukazujući na moguće političke implikacije i širi društveni kontekst, uz naglasak na važnost očuvanja autonomije univerziteta i dostojanstvenog odnosa prema nesreći.
U senci današnjeg skupa u Beogradskoj Areni, nedavno predstavljanje strategije „Srbija 2030“ – sa robotom u ulozi najavljivača i predsednikom u ulozi tehnološkog vizionara – deluje kao druga strana iste politike: spoj spektakla, kontrole i narativa o budućnosti u kojem se od građana traži bezuslovno prilagođavanje.
Dok poljoprivrednici prosipaju mleko na putevima protestujući zbog niskih otkupnih cena, predstavnici vlasti u jutarnjim programima objašnjavaju da država malo šta može da učini. Iza tog naizgled tehničkog objašnjenja krije se mnogo dublji problem: srpska poljoprivreda ulazi u isti proces transformacije koji je pre dve decenije uništio veliki deo domaće industrije.
Dok deo javnosti slavi povlačenje Rio Tinta iz doline Jadra kao dokaz snage građanskog otpora, na svetskim berzama stoji hladnije objašnjenje: cena litijuma je potonula na desetogodišnji minimum. Uprkos jakom otporu građana, pred nama je još jedan primer kako globalni kapital diktira život na periferiji — i kako se sudbina čitave zemlje može promeniti jednim pokretom grafikona.
Nekada parizer a sada „ekonomske mere“. Međutim i ovog puta je sasvim jasno da je u pitanju ništa drugo do populizam izvučen iz registra mera za prilike radikalnije političke nestabilnosti.
Ako ima neke trajne vrednosti u osmomesečnim protestima protiv režima – to je da su se oblici otpora konačno odlepili od bezopasne simbolike i simboličkog nivoa delovanja u prave i očigledno delotvorne oblike materijalne subverzije.
Valja imati u vidu da posla imamo sa strukturnim uzrocima dubinske depolitizacije koja ni u kom slučaju nije tek nusproizvod, već jedan od centralnih oblika „kontrole“ eventualnih nezgodnih političkih pojava odozdo.
Sistemsko zapostavljanje Centara za socijalni rad u Beogradu nekako je kulminiralo sa izborom nove vlade. Ministarstva za rad i zapošljavanje i ministarstvo za brigu o porodici dobili su Milica Đurđević Stamatovski i Jelena Žarić Kovačević a kako će nove ministarke rešavati probleme – ne znamo, ali da ih ima – to smo sigurni.
Hoće li više taj „pokret“? Ili možda isti takav generički pokret sa sličnim imenom i istim ljudima već vlada Srbijom?
Studentski se pokret bavi ničim drugim do politikom, pošto se bavi jednom stvari koja se tiče svih nas i veoma efektivno, zapravo kao nikad do sad – na primer tako što sasvim uspešno praktikuje nešto direktniju demokratiju.
