Trinaest fakulteta Univerziteta u Beogradu odlučilo je povisiti iznose školarina za narednu akademsku godinu. Razlozi kojima su tu odluku legitimirali variraju. Međutim, političko-ekonomski okvir unutar kojeg se razlozi kreću ukazuje na glavna proturječja politike visokog obrazovanja. Među kojima financijska autonomija fakulteta predstavlja ključnu prepreku uspostavljanju solidarnosti među najugroženijima.
Dešavanja oko slučaja „smrdljivih zgrada“ koja su poslednjih nedelja zadobila pažnju javnosti u Beogradu i Srbiji daleko su od pukog ekscesa koji se dogodio na domaćem tržištu nekretnina. Ona su posledica regulisanja stambene politike po tržišnim principima u kojima je stanovanje postalo samo još jedna unosna grana biznisa za ekonomske i političke elite. U takvom sistemu, rizike i troškove u potpunosti snosi najširi sloj stanovništva koji kroz velika odricanja pokušava da reši svoje stambeno pitanje.
Porast broja i učestalosti humanitarnih akcija svedoči o sve izrazitijem povlačenju države od odgovornosti za obezbeđivanje efikasne i kvalitetne, svima dostupne i javno finansirane zdravstvene zaštite. Čak i ako takva humanitarna pomoć kratkoročno ublaži posledice nekog problema ona ga ne rešava strukturno, dok dodatno stvara kontra-efekat pružanjem opravdanja za dalje urušavanje sistema društvene potpore.
Početak septembra u Beogradu će značiti i nastavak sukoba vlasti i građana oko javnog prevoza u gradu. Privatizacija segmenata javnog gradskog prevoza je dovela do ozbiljne ugroženosti čitavog sistema javnog prevoza. U svojim izjavama koje možemo čuti poslednjih dana, predstavnici vlasti krivicu i odgovornost pokušavaju da prebace na teret građana; najavljuju se strože kontrole naplate karata i reperkusije za one koji to ne čine. Problem „naplate“ ima i svoje dublje posledice – grad se deli na centar i periferiju, na one koji mogu sebi da priušte kretanje i one koji ne mogu, na poželjne i nepoželjne. Međutim, ovakva represivna politika „naplate“ stvara i otpor.
Skupština Srbije je 17. jula usvojila izmene Zakona o radu i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Tog dana dva najveća sindikata u Srbiji su stajala ispred Skupštine u „tišini povodom smrti socijalnog dijaloga“. Danas, 29. jula, na dan kada pomenuti zakoni stupaju na snagu, postavlja se pitanje da li za tim dijalogom treba žaliti ili ne. Jer, dok tripartitni dijalog navodno podrazumeva mogućnost alternativnog ishoda, postojeće liberalne ekonomske politike koje se donose to upravo isključuju – mogućnost ekonomske alternative.
Konstantne reforme u sektoru prosvete su obrazovanje podredile tržišnim interesima. Merama štednje i racionalizacijom prosvetnim radnicima se smanjuju plate i istovremeno nameću dodatni poslovi koji za posledicu imaju snižavanje kvaliteta u obrazovnom procesu.
