Osamnaestog aprila završava se proces javne rasprave o nacrtu zakona o dualnom obrazovanju na fakultetima. Ali u skladu sa onom maksimom o zanimljivim vestima, ljudima koji ujedaju pse i obratno – po svemu sudeći centralna vest nije donošenje zakona već izuzetna tišina i očaravajuća servilnost „javne rasprave“ (i medijskih izveštaja o njoj) koja je „održana“ između 29. marta i 11. aprila u Beogradu, Nišu i Novom Sadu.
Sam predlog je zapravo direktna kopija zakona koji reguliše dualno obrazovanje u srednjim školama i poduprta je istom novokonzervativnom demagogijom: „pozitivna iskustva drugih država“ (mada je veoma upitno da li su ta iskustva pozitivna ili ne), „sticanje iskustva“ (mada su najčešće u pitanju najprostiji manuleni oblici rada) i slično.
I naravno, nije teško pretpostaviti razlog ovakvih pokušaja da se javne rasprave veštački usportive svojoj suštini i funkciji – te da se, tačnije, iskoriste same protiv sebe: javne rasprave, drugim rečima, prestale su da služe raspravljanju već se transformišu u jedan korak u aklamaciji zakonskih predloga izvršne vlasti. Jer neki zakoni su toliko skandalozni da je prosto mešanje javnosti u njihovo donošenje nedopustivo. Stoga su zakonodavci – valjda poučeni iskustvom javne rasprave tokom procesa donošenja zakona o dualnom obrazovanju u srednjem obrazovanju – ovog puta izuzetne napore uložili u nisko medijsko profilisanje ove. Jer ako je išta pokazala ona rasprava, to je da javnost jednostavno nije imala da kaže bilo šta pozitivno o predlogu – naprotiv.
A da podsetimo: zakon o dualnom obrazovanju u srednjim školama je izglasan i aklamiran bez osvrtanja na oštre reakcije javnosti koje su prilikom te javne rasprave bile iskazane. No nije da je prošlo bez problema: brojni medijski naslovi o eksploataciji dece pohodili su zakonodavce – ili radije njihove PR-ove sa zadatkom beskrajnog damage control-a. A to su činili i zdarvorazumski skovani argumenti: od činjenice da je dualno obrazovanje zapravo zamagljivanje granice između eksploatacije (u obliku radne i potrošačke eksploatacije) i svog ostalog vremena; otvoreni i očigledni mehanizam eksploatacije dece; mehanizam transgresije zabrane dečijeg rada; paralegalno uvođenje prinudnog rada (jer kad “rad” ubacite u školu, onda ne možete da učite a da to ne podrazumeva i rad) te na kraju i očevidni i otvoreni mehanizam obrazovanja-za-kapitalizam, radničku servilnost i uterivanja hijerarhijskog odnosa šef-radnik u (dečje) kosti.
A i da je bilo ozbiljne javne rasprave – nije kao da bi se nešto promenilo: javne rasprave poslednjih godina retko kada rezultuju bilo kakvim promenama (osim kozmetičkih) ili se naprotiv, predlozi čak i pogoršavaju.
Kao što to radi u ostalim sferama u pohodu na institucije i mehanizme participacije javnosti – npr rabeći procedure parlamentarne demokratije i kao što to poprilično uspešno radi ceo alt-Right pokret – sadašnja vladajuća garnitura koristi legalizacijske procedure za legitimizaciju temeljno nelegitimnih politika, uveliko računajući i na sedativizaciju javnog mnjenja ali i njenu pretrpanost informacijama marginalnog značaja.
A prekriveni političkim banalnostima poput „Kosova“, „Republike Srpske“ i slično, najvažniji se zakonski akti i regulative donose „ispod žita“. I dok je opozicija naravno nije propustila priliku za Kosovarenjem, propustila je priliku da obrati pažnju na ovaj – veoma opasni – predlog zakona. Ali, kako su sami protesti jedno veliko markiranje političkog polja za budućnost, uvod u pregovore o međusobnom konsenzusu1 vlasti i opozicije, jedan performans u kojem opozicija poručuje šta će to u budućnosti čačkati a šta neće, poruka (para)političkim faktorima koja će to polja javnosti biti dostupna za odlučivanje a koja će proći bez učešća javnosti. Tako da ispada da je – ukratko – poruka opozicije da smatra da je ovaj zakon sasvim ok.
A kao deo otvorenog demonstriranja suverenosti izvršne vlasti otvoreno se demonstrira i suverenost ministarstva obrazovanjem nad delatnošću obrazovanja – tako se već par meseci (ponovo bez medijske pompe, ponovo bez zuca od strane opozicije) direktori osnovnih i srednjih škola postavljaju od strane ministra obrazovanja i nikoga više – što je u krajnju ruku uzrokovalo i jedan štrajk kada su nastavnici novobeogradske osnovne škole Ratko Mitrović obustavili štrajk radikalno nezadovoljni odokativnim (i pretpostavljamo partijskim interesom dirigovani a partijskim članstvom podmazani) izborom nove direktorke.2
I kao što je to slučaj sa dualnim obrazovanjem u srednjim školama i dualno obrazovanje na fakultetima zapravo je manevar kojim se traže džepovi neaktivirane radne snage ne bi li se masa radnika povećala i ne bi li se povećao pritisak konkurencije na radnike i time im se smanjila pregovaračka moć i nadnica. Drugim rečima, „vrata su vam tamo, i ako nećete vi, ima neke dece koja hoće“.
No, angažovanje dece kao radne snage ima svoje uporište u samoj logici profitno orijentisane ekonomije: za razliku od odraslih, deca se za egzistenciju oslanjaju na roditelje, kući ne moraju da donose egzistenciju, već samo da pridodaju u porodični budžet ili sebi omoguće nešto za šta trenutno u porodičnom budžetu nema dovoljno sredstava. Još jednom, ovog puta s jedne druge strane, dolazi dokaz da cena rada teži minimumu održanja egzistencije, da je cena rada odraz egzistencijalnog minimuma – u krajnju ruku: prinudne bede stanovništva te na kraju i da je ta beda stanovništva jedan promišljeni politički projekat.
- A to je svesno ili ne potvrdio i Boban Stojanović u prošlom utisku nedelje.
- Na stranu činjenica da je ovaj štrajk u stvari pokazao izuzetan vitalitet ideje radničkog upravljanja: ako je verovati štrajkačima, oni već nedeljama uspevaju da sami upravljaju školom a sada zahtevaju smenu novopostavljene uprave. Ako je potrebno objašnjenje: štrajkači koji zahtevaju smene uprave zbog lošeg poslovanja ili privređivanja umalom zahtevaju radničko upravljanje jer istupaju iz zadate matrice „veži konja gde ti gazda traži“.
