Proces privatizacije medija u Srbiji ulazi u svoju završnu fazu. Vlast i opozicija su prilikom usvajanja seta medijskih zakona imale gotovo indetične stavove o “državi” kao lošem vlasniku u medijima. Međutim, situacija u medijskom sektoru nam pokazuje da sloboda medija nije primarno ugrožena usled javnog vlasništva, već pritisci dolaze upravo od strane privatnog kapitala.
Pred sam početak jesenjeg semestra studenti Filozofskog fakulteta su započeli protest čiji završetak još uvek nije izvestan. Studentski zahtevi su socijalne prirode, oni se bune protiv sve skupljeg školovanja koje je postalo preveliki trošak čak i za one koji su zvanično na “budžetu”. Širi kontekst ovog protesta čine i mere štednje koje sporovodi Vlada, a koje dopiru do sve većeg broja ljudi – kako do studenata i njihovih roditelja tako i do fakulteta i profesora.
U organizaciji udruženja Ravnopravnost proteklog vikenda u Zrenjaninu je organizovan još jedan u nizu susreta Levog samita Srbije. Pored sastanka organizacija koje čine Levi samit Srbije u velikoj sali Kulturnog centra Zrenjanina organizovana je i konferencija “Socijalne borbe i Levica – Razmena iskustava iz regiona”. Osnovna namera konferencije je bila da okupljenoj publici pruži uvid u razvoj levice u regionu kao i političke i ekonomske izazove koji stoje pred njom.
Bez obzira na obećanja data u izbornoj kampanji aktuelna vlast u Srbiji je donela niz odluka koje dodatno otežavaju položaj najugroženijeg dela stanovništva i sprečavaju obećani ekonomski i privredni napredak. Izmene u radnom zakonodavstvu neće dovesti do povećanja broja zaposlenih dok će smanjenje plata i penzija uzrokovati manju potrošnju građana i posledično manji priliv novca u javni budžet. Dodatno, to vodi manjim izdvajanjima države za zdravstvo, školstvo, socijalna davanja i druge javne usluge i službe što će najviše pogoditi upravo najsiromašnije.
Konkretna analiza prajda u Srbiji (2010 – 2012.)
Već deset godina voda iz gradskog vodovoda u Zrenjaninu nije adekvatna za piće. Sva rešenja koja su različite gradske vlasti u tom periodu predlagala su išla u pravcu uvođenja privatnog kapitala u oblast vodosnabdevanja. Međutim, dosadašnja iskustva sa privatizacijom komunalnih preduzeća i usluga kao i prirodnih resursa pokazuju da korist imaju samo vlasnici kapitala dok se većina stanovništva suočava ili sa previsokim cenama tih usluga ili sa potpunim urušavanjem infrastrukture.
Trinaest fakulteta Univerziteta u Beogradu odlučilo je povisiti iznose školarina za narednu akademsku godinu. Razlozi kojima su tu odluku legitimirali variraju. Međutim, političko-ekonomski okvir unutar kojeg se razlozi kreću ukazuje na glavna proturječja politike visokog obrazovanja. Među kojima financijska autonomija fakulteta predstavlja ključnu prepreku uspostavljanju solidarnosti među najugroženijima.
Uspostavljanje nove Vlade Srbije u prvoj polovini godine označilo je i ulazak u novi fazu neoliberalizacije. Nakon donošenja „reformskih“ zakona vlasti su postavile okvir za privatizaciju više od 500 preduzeća u javnom vlasništvu koja će sledećih meseci dobiti privatne vlasnike ili biti ugašena. Ovaj proces prati i medijski spin o inferiornosti javnog i superiornosti privatnog vlasništva. Iza privatizacije se, međutim, krije zaoštravanje klasnih odnosa i klasična krađa nekada društvenih resursa.
Evropska ekonomija ponovno posrće, BDP posvuda pada, recesija raste u retrovizoru: pa ipak, razloga za brigu nema, jer skori je rast ovoga puta statistički zagarantiran. Od početka septembra, naime, sve članice EU-a moraju uskladiti metodologiju računanja nacionalnog proizvodnog outputa, prateći precizne direktive agencije Eurostat. Među uputama jedna nije presudna, ali je zato posebno zanimljiva: u svoje BDP-ove države će ubuduće uračunavati do sada uglavnom zanemarivanu ekonomiju kriminala, zbrajajući novac potrošen na ilegalne droge, šverc i prostituciju.
Dešavanja oko slučaja „smrdljivih zgrada“ koja su poslednjih nedelja zadobila pažnju javnosti u Beogradu i Srbiji daleko su od pukog ekscesa koji se dogodio na domaćem tržištu nekretnina. Ona su posledica regulisanja stambene politike po tržišnim principima u kojima je stanovanje postalo samo još jedna unosna grana biznisa za ekonomske i političke elite. U takvom sistemu, rizike i troškove u potpunosti snosi najširi sloj stanovništva koji kroz velika odricanja pokušava da reši svoje stambeno pitanje.
Nekada industrijsko središte Banata i bivše Jugoslavije, Zrenjanin je kao i mnogi drugi gradovi u tranziciji preživio ekonomsku i demografsku katastrofu. No u Srbiji je Zrenjanin istodobno i simbol radničkih otpora privatizacijskim malverzacijama.
Porast broja i učestalosti humanitarnih akcija svedoči o sve izrazitijem povlačenju države od odgovornosti za obezbeđivanje efikasne i kvalitetne, svima dostupne i javno finansirane zdravstvene zaštite. Čak i ako takva humanitarna pomoć kratkoročno ublaži posledice nekog problema ona ga ne rešava strukturno, dok dodatno stvara kontra-efekat pružanjem opravdanja za dalje urušavanje sistema društvene potpore.
Bilo koja politika u oblasti stanovanja koja daje prioritet pravičnosti mora da se temelji na široko pristupačnom socijalnom stanovanju, jer je to jedini put napretka ka prevazilaženju strukture neoliberalnog kapitalizma, čime se pruža radikalna promena u našem razmišljanju o stanovanju i o aktualnom načinu na koji ljudi žive.
Početak septembra u Beogradu će značiti i nastavak sukoba vlasti i građana oko javnog prevoza u gradu. Privatizacija segmenata javnog gradskog prevoza je dovela do ozbiljne ugroženosti čitavog sistema javnog prevoza. U svojim izjavama koje možemo čuti poslednjih dana, predstavnici vlasti krivicu i odgovornost pokušavaju da prebace na teret građana; najavljuju se strože kontrole naplate karata i reperkusije za one koji to ne čine. Problem „naplate“ ima i svoje dublje posledice – grad se deli na centar i periferiju, na one koji mogu sebi da priušte kretanje i one koji ne mogu, na poželjne i nepoželjne. Međutim, ovakva represivna politika „naplate“ stvara i otpor.
Redžep Tajip Erdogan osvojio je mandat za predsednika Turske. Ipak, nova leva partija može biti glavna vest sa ovih izbora.
Transformacija gradova iz mesta proizvodnje u mesta potrošnje podrazumeva i niz legislativnih odluka koje ne samo da legitimišu nego i doprinose tim promenama. Tako i poslednje izmene Generalnog urbanističkog plana Beograda jasno oslikavaju promene u funkciji urbanističkog planiranja putem kojih grad postaje mesto potrošnje za globalne i lokalne elite koje bi opsluživalo stanovništvo lišeno nekadašnjih mesta proizvodnje a time i bez mogućnosti sopstvene reprodukcije.
Sudeći prema dosadašnjim reformama u medijskom sektoru stupanje na snagu novog seta medijskih zakona sigurno neće dovesti do poboljšanja u ovom polju, već sasvim suprotno. Prema rečima naše sagovornice Dragane Čabarkape „Nema slobodnih medija bez slobodnih novinara“, a ta sloboda je već uveliko narušena prethodnim ciklusom privatizacije medijskih kuća, kao i smanjivanjem cene rada i radnih prava novinara i drugih radnika u ovom sektoru.
Izmenama Generalnog urbanističkog plana Beograda, o kojima će se diskutovati na javnoj sednici 22. jula, gradske i državne vlasti ubrzano stvaraju uslove za realizaciju megalomanskog investitorskog projekta „Beograd na vodi“. Dok se obećava uključenje Beograda na listu globalnih gradova, pretvaranje u turistički i poslovni centar Evrope, zapravo se dešava deregulacija procedura u korist investitora, kao i dalja rasprodaja javne imovine i degradacija radničkih prava.
Ovaj tjedan su u Srbiji i Hrvatskoj gotovo paralelno doneseni novi zakoni o radu. Oni svojom sličnošću prvenstveno svjedoče zajedničkoj političko-ekonomskoj sudbini postjugoslavenskih država. Pored klasične neoliberalne legitimacije, u srpskom slučaju, donošenje zakona prati izraženi rast autoritarnosti državnog aparata i koketiranje s regresivnim ideologijama, ali i masovniji prosvjed.
Kao jedan od svojih primarnih ciljeva Vlada Srbije je postavila mere štednje i racionalizaciju u javnom sektoru. Deo ovog procesa su i planovi za restruktuiranje javnog preduzeća Železnice Srbije za koje je planirano razdvajanje na više delova te njihova potpuna ili delimična privatizacija. Međutim, primeri ovakvog upravljanja železnicama u drugim zemljama nam pokazuju da to vodi dodatnom povećanju javnih troškova i prelivanju profita na privatne račune, kao i povećanju rizika od nesreća i smanjenoj dostupnosti železničkog prevoza.
Beogradski javni gradski prijevoz već dugi niz godina ne vrši svoju primarnu funkciju – osiguravanje kvalitetnog i svima dostupnog javnog prijevoza bez obzira na imovinski status. Izostanak infrastrukturnog ulaganja javnog novca otvorio je prostor za upliv privatnog kapitala. Gradska vlast, bez obzira koja ju stranka obnašala, svoju politiku gradi na koruptivnim pogodovanjima privatnim “partnerima” i represijom nad narodom koji se svi više odlučuje za neposredni bojkot nametnutih ograničenja. Pitanje je kad će se bojkot transformirati u artikulirani politički zahtjev.