Transformacije gradova u svrhe podizanja njihovog turističkog potencijala su postale svakodnevica u čitavom regionu. Estetsko stvaranje ugođaja u skladu sa turističkim prospektima prati i komodifikacija javnog prostora i podizanje cena usluga i namirnica u centrima gradova, dok se ujedno povećava eksploatacija radnika u uslužnim delatnostima vezanim za turizam.
Rastuće preduzetništvo u sektoru kulture mora biti prilično kreativno kako bi sebi obezbedilo dobre startne pozicije za nesmetani razvoj svog biznisa. Dok vlastima i velikim kompanijama (kulturni) preduzetnici predstavljaju mogućnosti novih zaposlenja i rasta profita kroz zajednička ulaganja, pred umetnicima i publikom koji taj profit i stvaraju, moraju se maskirati u aktiviste željne društveno-participativnih metoda delovanja.
Predstavljen kao najznačajniji kulturni događaj u Srbiji, EXIT festival zauzima monopolsku poziciju na gradskim, pokrajinskim a često i republičkim budžetima. Ipak, sve je jasnije da se Exit radije treba posmatrati kao paradigma neoliberalnih procesa putem kojih se eksploatišu društveni resursi, infrastruktura i jeftina radna snaga, marginalizuje lokalna umetnička produkcija i konačno, proizvodi društvena segregacija.
Od institucija kulture pa do novouspostavljenih centara kreativne industrije, kao jedan od najvećih problema u pogledu nerazvijenosti lokalne umetničke scene, ističe se nepostojanje umetničkog tržišta. Uspostavljanje istog te uključivanje scene u međunarodne umetničke tokove se postavljaju kao urgentna potreba. Ipak, stvarnost je malo drugačija; usled procesa u kojima država sve više postaje servis krupnog kapitala, dok se usluge javnog sektora komercijalizuju i komodifikuju, sfera umetnosti funkcioniše kao integralni deo tržišta.
Prema posledicama koje novi Zakon o radu ili Zakon o javnim nabavkama imaju na oblast kulture, nadležno ministarstvo pokazivalo je isključivo indiferentnost i nezainteresovanost. I dok institucije i akteri tog dela javnog sektora ostaju “zarobljeni” između starog zakonskog okvira i novih potreba, postojeći Zakon o kulturi samo doprinosi neoliberalnim reformama i preduzetničkoj retorici, dok se pitanje javnog interesa u kulturi zamagljuje.
Juče su aktivisti inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ izveli protestnu akciju na konferenciji „Uputstva za humani grad“ na Mikser festivalu okačivši transparent pod nazivom „Beograd na vodi prevara“. Aktivisti su kritikovali učešće gradskog arhitekte na ovom programu i zahtevali su njegovu ostavku. Paradoksalno, time je ovogodišnji poziv festivala na prepoznavanje “svoje tačke pucanja” dobio zanimljiv obrt. Ovom prilikom prenosimo tekst povodom prošlogodišnjeg Mikser festivala koji govori o nemogućnosti pružanja bilo kakve “održive utopije” već isključivom nastavku “neizdržive” eskploatacije radnika, javnih dobara i fondova.
Kulturni centri pet beogradskih opština, decenijama značajni za svoje lokalne zajednice, biće skinuti u potpunosti sa budžeta grada Beograda do 2017. S obzirom na aktuelnu politiku mera štednje, pritisak neoliberalne kulturne politike u smeru sve veće komodifikacije i komercijalizacije sektora kulture, te sveprisutnog mita o mogućnosti samoodrživosti javnih ustanova, može se zaključiti da će mesto kulture u proizvodnji društvenosti kao i njen politički potencijal biti sve ugroženiji.
Nakon dve i po decenije sprovođenja politike privatizacije, prodato je i preduzeće Avala film – nekada najveća produkcijska kuća u Jugoslaviji. Iako je deo javnosti protestovao protiv ove privatizacije “kulturnih dobara”, sistemska logika nam još jednom demonstrira da u kapitalizmu postoji samo interes profita. Nakon proizvodnih, uslužnih i trgovinskih preduzeća privatni kapital sve više preuzima … Read more
Angažovanje kolektiva Kurs na lokalnoj kulturno-umetničkoj sceni ukazuje da se i sredstvima poput murala može proizvoditi kritika aktuelne političke i društvene situacije, dominantnog istorijskog revizionizma i artikulacija politike otpora. Štaviše, upućivanje na neophodnost klasne analize unutar sistema umetnosti te promišljanja savremenih proizvodnih odnosa i neizvesnih radnih uslova, neizostavan je korak u takvoj borbi.
Jedan od akutnih problema kulturno-umetničke produkcije u Srbiji je nedostatak prostora za rad. Iako je prvenstveno vezan za nezavisnu scenu, u godinama kada se zatvaraju ili transformišu javne institucije kulture ovaj problem dobija i šire društveno značenje. Iako Magacin u Kraljevića Marka predstavlja jedan od pokušaja rešavanja ovog pitanja u saradnji vlasti i nezavisne kulturno-umetničke scene, potrebno je njegovo strukturno redefinisanje kako bi zaista postao prostor javnog kulturnog i aktivističkog delovanja.
U okviru projekta Kritička mašina u decembru 2014. godine održano je predavanje Koliko politike? Angažovana umetnost u reakcionarnim vremenima Vesne Vuković. U izlaganju se razmatra pozicija umetnosti u današnjoj društvenoj konstelaciji, kako u proizvodnim odnosima, tako i u njihovoj ideološkoj reprodukciji. Autorka se osvrće na odnos umetnosti i političkih pokreta, odnosno na činjenicu da umetnost u trenutku slabljenja levice ili njenog rastakanja u niz mikropolitičkih formacija sve intenzivnije preuzima političku agendu, i dodatno na pitanje aktivističkog delovanja koje preuzima umetničke formate.
Dok Vlada Srbije ulazi u konačni obračun sa javnim sektorom i brutalno reže socijalnu pomoć najugroženijima, Skupština grada Beograda je rešila da u sektoru kulture pribegne merama štednje na jednoj od najznačajnijih manifestacija savremene umetnosti na ovim prostorima. Odluka o pretvaranju Oktobarskog salona u bijenale, u direktnoj je vezi sa najavljenim otpuštanjem hiljada zaposlenih u … Read more
Često se zanemaruje da sistem savremene umetnosti podjednako učestvuje u reprodukciji dominantnih društvenih kapitalističkih odnosa, prikrivanju klasnih odnosa i procesa rada. Međutim, umetničko polje je i prostor proizvodnje društvenog konflikta i artikulacije otpora. Članice kustoskog kolektiva [BLOK] iz Zagreba, Ivana Hanaček i Ana Kutleša, u organizaciji Kontekst kolektiva 17. oktobra održale su predavanje u društvenom … Read more
U Historijskom muzeju Bosne i Hercegovine u Sarajevu, 9. oktobra je otvorena izložba Moja kuća je i tvoja kuća kao zajednički projekat Sarajevskog otvorenog centra i Udruženja za kulturu i umjetnost Crvena. Kustosica izložbe je Danijela Dugandžić Živanović, a za potrebe izložbe radove su produkovale i izložile umetnice: Adela Jušić i Andreja Dugandžić, Emina Kujundžić, Lana Čmajčanin i Sandra Dukić. U okviru izložbe moguće je pogledati i film Kreše Golika Od 3 do 22 iz 1966. godine koji prikazuje jedan radni dan u životu radnice u bivšoj Jugoslaviji.
U situaciji u kojoj je u gradovima već odavno propala industrijska proizvodnja, a višegodišnja kriza kapitalizma postaje konstanta, kao jedino rešenje za punjenje gradskog budžeta preostaje, čini se, prodavanje ili izdavanje atraktivnog zemljišta koje se time otuđuje za izgradnju elitnih poslovnih i stambenih kompleksa. Ovo je jedan od takvih primera-u-nastajanju u kojima kultura igra određenu, ne beznačajnu ulogu.
Kandidaturom za titulu “Evropske prestonice kulture” Novi Sad je postao još jedan od gradova u kojoj gradske vlasti koriste ovaj proces za brzu i efikasnu samopromociju. Projekat “Novi Sad 2020” se predstavlja kao mogućnost za promenu gradskog imidža, za poboljšanje funkcionisanja grada na ekonomskom, društvenom i kulturnom planu. Ipak, dosadašnja iskustva govore u prilog tome da se iza ovih projekata krije isključivo dugoročni privatni interes, dok poboljšanje uslova rada i života većine njegovih stanovnika uglavnom izostaje.