Feministički centar BeFem konstatuje: „Različiti ljudi, različite okolnosti i različite teme, ali isti obrazac nasilja – pokušaj da se strahom suzi prostor za slobodu izražavanja, sećanje i različitost.“ Talas TIRV, organizacija za prava trans, interpolnih i rodno varijantnih osoba konstatuje: „Napadi na Vladimira Arsenijevića i Alexis Plastic […] nisu samo dela pojedinaca. Oni su deo i proizvod sistema koji normalizuje nasilje i uči nas da na njega ćutimo“.
Ne ulazeći dalje u analizu prvog slučaja, koji predstavlja organizovan napad zbog polarizujuće teme Srebrenice koja se, nažalost, velikim delom svela na debatu „jeste ili nije genocid“ – zanemarujući složenost događaja i potrebu da se javnost o tome temeljnije i postojanije informiše – želeo bih da ukažem na to da nasilje počinjeno nad Alexis Plastic nije s predumišljajem, već predstavlja spoj slučajnosti, mogućih problema sa mentalnim zdravljem i tek onda – homofobije.
Naime, u izjavi za dnevni list Danas, ona kaže „da ne misli da ga je napadačica prepoznala, već da je zbog lošeg psihičkog stanja samo tražila nekog s kim će ući u sukob“. Reč je, dakle, o nečemu što nije planirano unapred, o slučajnom susretu u gradskom prevozu koji može bilo kome da se desi. Sama Alexis Plastic ističe i (potencijalno) prisustvo lošeg duševnog stanja zlostavljačice1.
Homofobija naknadno dolazi kao deo napada na Alexis Plastic: „Krenula je da sedne pored mene. Ja sam se pomerio, a ona me je udarila dva puta, pa me udarila i rancem, uz komentar da se nisam lepo pomerio da ona sedne jer gledam u telefon. Nakon što smo imali verbalnu raspravu, počela je da komentariše moj privezak uz homofobične komentare“.
Međutim, i dalje ostaje problem da li je ona autentična ili instrumentalizovana: naime, možete nemati ništa protiv gej populacije, pa ipak shvatiti, naročito u javnom kontekstu, da markiranje nekog kao istopolno orijentisanog otvara prostor za napad podržan opštom homofobijom: ljudi će se generalno manje solidarisati sa vama – uvek ima pozitivnih izuzetaka! — i bićete slabije zaštićeni – moguće je da će se neko napadu i priključiti.
Slična nezaštićenost bila je jedna od tema nedavnog obeležavanja dvadeset pet godina od tzv. Krvavog Prajda 2001, kada su okupljene i okupljeni – uključujući i policiju – preživeli brutalno nasilje. Naime, organizator, Kvir zbor, organizacija nastala na talasu studentskog protesta i zamene paradigme predstavničke demokratije onom neposrednom, želela je da razvije mehanizme zaštite bez prisustva represivnih državnih aparata, za koju se tačno kaže, upravo u saopštenju povodom napada na Alexis Plastic: „Policija, koja bi trebalo da stane na put ovom nasilju, često ga i sama sprovodi“.
Zbog toga, solidarno prikupljenim sredstvima, organizovane su redarke i redari zborova i volontera, a neprijavljeni skup je na kraju obezbedila policija, bez koje bi – po mojoj proceni kao učesnika i jednog od člana Organizacionog odbora Beograd Prajda – bilo nasilnih incidenata: koliko i kakvih, nemoguće je ispravno proceniti. Ovo kažem zbog toga što su napadi na LGBT populaciju prilikom javnih manifestacija često dobro organizovani, ali mogu biti i slučajni, usputni, kao napadi na studente i strudentkinje, kada se neko zaleti kolima na protestnu kolonu ili naprosto izađe iz njih da bi se obračunao.
Upravo sa takvim oblikom nasilja teško se izlazi na kraj i tu deklaracije LGBT+ organizacija tome kako „niko nije sam“ deluju utešno, ali neubedljivo. Alexis Plastic bila je sama u autobusu, a mnogi drugi pripadnici i pripadnice ove ranjive populacije iskusili su slične napade i u manjim grupama, pa čak i neke heteroseksualne osobe koje su bile viđene kao gej! Postavlja se, dakle, pitanje: kako je moguće razviti mreže zaštite u ovakvim situacijama?
U tom slučaju, pokazuje se granica do koje ide LGBT+ aktivizam utemeljen na nevladinim organizacijama. Mnoge objave povodom ovih napada u zaključku su tražile brzu identifikaciju napadača i njihovo pravno procesuiranje, što je razumljivo, ali ipak nedovoljno.
Oslanjanje na represivni državni aparat, pre svega zatvore i policiju, neminovno dovodi do ukupne karceralizacije društva – ako sledimo misao Mišela Fukoa – gde i nereperesivni, nedržavni ideološki aparati počinju da se ponašaju kao „mala policija“, nadzirući – recimo jezik kojim se neko izražava – i kažnjavajući – recimo kenselovanjem. Neke analize Trampove izborne pobede primetile su da je voukizam u svom aktuelnom obliku doprineo konzervativnom trijumfu, a konsekvence ovoga za kvir osobe veoma su loše: od napada na instituciju istopolnog braka do uskraćivanja osnovne medicinske podrške transrodnim osobama.
Hoću da kažem: potrebna nam je nova strategija kao odgovor na nove okolnosti globalnog nazadovanja LGBT+ prava, vidljiv i u Srbiji, po raznovrsnim istraživanjima. Kako je finansiranje nevladinih organizacija sve manje, tako neke funkcije – dodajući i nove, kakve su sigurne kuće, solidarna finansijska podrška, fizička zaštita od napada i tako dalje – treba da preuzimaju na-zajdenici-zasnovane strukture organizovanja, kakav je Kvir zbor, a kakve već postoje u drugim oblastima u vidu inicijative Krov nad glavom koja se bori protiv izvršiteljskog nasilja i beskućništva, ili Solidarne kuhinje, koja besplatno sprema hranu najugroženijima.
Naravno, sve ovo nije dovoljno i ne rešava uzroke problema, ali ne zauzima ni ciničan stav da je reč o agendi koja samo popravlja sistem, a ne preobražava ga: upravo jedno ide ruku pod ruku sa drugim, ako je adekvatno politički postavljeno, odnosno ako i dalje imamo viziju društvene transformacije, ne prihvatajući kao konačni horizont aktuelnu političko-ekonomsku paradigmu, kako predlaže Feminizam za 99% Manifest, odbacujući „korporativni“ i liberalni feminizam, tvrdeći da pokret mora biti antikapitalistički, ekološki i antirasistički kako bi rešio probleme većine žena – i kvir osoba.
U zaključku primetimo da u dva različita slučaja, napada na Vladimira Arsenijevića i Alexis Plastic, ne postoji „isti obrazac“, kako navodi BeFem, niti je sasvim reč o „sistemu koji nasilje normalizuje“ kako kaže Talas TIRV. U prvom slučaju, pre je reč o vlasti koja u poslednje dve godine sve više naginje policijskom, parapolicijskom, pravnom i ekonomskom nasilju, dok je u drugom slučaju u pitanju sistem homo/transfobije koji nasilje sprovodi ne samo prebijanjem, kao krajnjim izrazom, već neheteroseksualne i trans osobe drži na društvenoj margini, čini da žive u strahu, budu skloniji autodestruktivnom ponašanju, većem procentu samoubistava u odnosu na strejt i cis (ne-trans) populaciju itd.
Nažalost, često smo same i sami u ovim situacijama i potrebni su posebni mehanizmi zaštite da bi se nasilje preveniralo, okrećući se od karceralnog modela, ka abolicionističkom pristupu, gde alternativu npr. policiji pruža samoorganizovanje i solidarnost građana. Ljudi od poverenja i nenaoružani timovi posreduju u konfliktima i brinu o bezbednosti na ulicama kako bi sprečili nasilje. Istovremeno, komšijske mreže i autonomna skloništa obezbeđuju osnovne resurse i zaštitu žrtvama, eliminišući uzroke kriminala, pre svega siromaštvo, bez učešća državnih institucija. Ne ulazeći u detalje, želeo bih da dodam da ovo nije tek spisak lepih želja, već da postoje konkretni primeri uspešne primene.
Prema evaluaciji programa UNICEF-a Cure Violence Global, u zajednicama u Kulikanu u Meksiku, zabeležen je pad ubistava od oko 90 posto, uz više od 1.200 uspešno posredovanih konflikata (druge nezavisne procene navode nešto niže učinke); U Sjedinjenim Državama, procene pokazuju da je u delovima Njujorka zabeleženo smanjenje pucnjava za 63%, dok je u programu u Šarlotu zabeležen pad ubistava od 75 posto (iako rezultati variraju u zavisnosti od lokalnog konteksta i oblika sprovođenja programa). itd.
Naravno, promena strategije zahteva temeljno promišljanje. Zbog toga je obrazovanje, besplatno i dostupno svima, važan deo ovog procesa. U Srbiji, ono je u LGBT+ oblasti, prisutno u inicijativi Kvir studija na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, Ženskim studijama na Fakultetu političkih nauka, kursevima Fakulteta za medije i komunikacije itd. Šire, otvorena predavanja sa mnogih „vodećih“ univerziteta dostupna su na internetu, čime se znanje i akademski resursi u izvesnoj meri oslobađaju standardnih institucionalnih granica.
Lenjinova krilatica: „Učiti, učiti i samo učiti“ aktuelna je upravo sada, kada stari modeli organizovanja – dominantno sagrađeni u periodu globalizacije nakon pada Berlinskog zida i naivnog entuzijazma „kraja istorije“ – i u evro-atlantskoj sferi nailaze na ozbiljne poteškoće. U Srbiji je taj trend još izraženiji: rast homofobije u poslednjih nekoliko godina i rastakanje već sagrađene infrastrukture – zatvaranje Prajd info centra, gašenje filmskog festivala Merlinka i tako dalje – navodi nas ka primenama nestandardnih formi aktivizma i invenciji novih. Kvir zbor ponudio promenu paradigme koju tek treba domisliti i razraditi. Međutim, to nikako ne znači odustajanje od već postojeće mreže nevladinih organizacija i svega što one donose: pravna, psihiloška podrška, zakonske reforme i tako dalje – naprotiv, upravo je sinergija rada raznovrsnih inicijativa i oblika organizovanja ono što nam je u ovoj kriznoj situaciji potrebno.
Treba braniti Alexis Plastic, kao što treba braniti – i menjati! – Beogradski Prajd.
Dušan Maljković, doktorant filozofije psihoanalize i kvir teorije. Samostalni radnik u kulturi i član Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Objavio desetine naučnih i književnih radova i održao nekoliko desetina predavanja u zemlji i inostranstvu.
- „Duševne smetnje“ se i dalje u Srbiji većma tretiraju kao polu-tabu, polu-instrument za devalvaciju onih kojima se nalepi etiketa „ludila“, dok se u medijima posprdno spektakularizuje. Primer za to je slučaj Čedomira Jovanovića, kome je takva dijagnoza ispisana u ordinaciji tabloida i društvenih mreža, a uključuje i „gej afere“, gde se, zanimljivo, emotivno prijateljstvo među muškarcima u očima javnosti mora prevesti u homoerotski registar, i reagovati i (fizičkim) napadom, gde se, cinično, neheteroseksualnim osobama pripisuje bolest, što nikoga ne sprečava da zlostavlja „nezdrave“ ljude.)
