Zlo na sve strane

Pošto gotovo sve stranke u Srbiji operišu otprilike istim ideološkim drangulijama (slobodno tržište, preduzetnici, benevolentni privatnici i slično), kopanje po kršu indentitetskih označitelja i simbola i grebanje po dnu identitetskih kaca predstavlja redovnu stranačku delatnost. Zazivanje konstitutivnih mitskih priča u Srbiji je dodatno energizovano bliskim izborima, pa je i očekivano da se političke opcije silno upru u eksploataciju identitetskih mobilizatora.

Za srpsku opoziciju je „borba protiv Miloševića“ jedan od ključnih označitelja. Pretpostavljena razlika između „devedesetih“ i onoga što ih je nasledilo predstavlja pogonsko gorivo maltene svih političkih opcija. No, da je u pitanju dozivanje konstitutivnih mitova zarad eksploatacije dronjaka simboličkog kapitala postaje jasno tek kad primetimo da opozicija i deo analitičara aktuelizacijom diskusije o „belim lističima“ pokušavaju da mobilišu malobrojne glasače tvrdnjom da smo se, deceniju i po nakon što smo se oslobodili jednog radikalnog zla, našli oči u oči s drugim: Aleksandrom Vučićem.

Po svemu sudeći, radi se o improvizovanim konstruktu, taman onoliko koliko je improvizovana i teza o Miloševiću kao nastavljaču „komunističkog totalitarizma“. Ili pak o razlici između „devedesetih“ i onoga što ih je nasledilo; i taman koliko je neuverljiva teza o „građanskom projektu“ kao emancipatorskom. Probamo li da zamenimo perspektivu, dinamika političkih previranja poslednjih decenija postaje transparentnija. Istoriju poslednje dve i po decenije najveći deo građanske Srbije vidi kao istoriju sukoba različitih političkih modela, istoriju emancipacije od „komunističkog totalitarizma“, haos političkih prevrata, seriju obrtanja naglavačke, niz izdajstava „pravog građanskog projekta“, čak i istoriju jedne ‒ drš’te gaće da vam ne spadnu – revolucije. Levica je vidi kao restauraciju kapitalizma ‒ svakih nekoliko godina nastavljanu drugim političkim sredstvima.

Uzmemo li da je u pitanju dubinski transformativni proces koji zahteva specifične korake i faze, ova „istorija nešto dužeg trajanja“ postaje jasnija: funkcija Miloševićevog režima bila je da stvori okvir za primitivnu kapitalističku akumulaciju¹ i otvari tržišnu utakmicu u grabljanju društvene imovine. Tek kada njegov izolacionistički politički okvir postaje previše tesan (izolacionizam je odgovarao kada je trebalo da izoluje od eventualnih primitivno-akumulacionih ambicija elita iz ostalih republika)² pronalazi se, 2000. godine, novi politički okvir. Međutim, obećanje „demokratizacije“ nakon petooktobarske revolucije pretvorilo se u politike kontinuiteta elita iz devedesetih godina. Zadatak Miloševićevih naslednika bio je da obezbede mehanizam legitimacije pljačke obavljene devedesetih i odbrane pokradene imovine: buržoaski definisanu „pravnu državu“. U sledećih se deceniju i kusur sistemski otvarao prostor za dalju privatizaciju, dalje razaranje javnog sektora, kretanje i promociju saradnje raznih vrsta i klastera kapitala, cemenetiranje društvenih pozicija i stvaranje efikasnijih mehanizama vladanja kroz uspostavljanje buržoaske jednakosti³ na tržišnoj takmici.

Međutim i ovaj se politički model rastegao do pucanja usled krize 2008. godine: politička elita je sve češće morala da pribegava socijalnim kompromisima, čime je direktno gurala klipove u točkove projektima štednje i privatizacije. Rešenjem se predstavio Aleksandar Vučić sa svojim političkim modelom ‒ desna demagogija, politički autoritarizam i beskompromisno prilagođavanje fiskalne, političke, socijalne i klasne infrastrukture za potrebe kapitala i njegovih vlasnika ‒ pozajmljenim od Erdogana i sličnih novokonzervativnih evropskih oligarha.

Valjalo bi primetiti da je ideološku infrastrukturu za baš takav model obezbedila „antimiloševićevska opozicija“ dve i po decenije ranije: Vidovdanski sabor, Bože pravde, zahtevi za domaćinskom (privatnom!) privredom, za raskršatanjem s nasleđem socijalizma i slično ocrtavaju jedan suštinski reakcionarni projekat u čijem se središtu nalazila antisocijalistička mržnja, antiemancipatorski zahtev za rekonstrukciju klasnih odnosa, patološka mržnja prema jugoslovenskom projektu. Da je u pitanju dugotrajno i zajedničko nasleđe, dâ se videti i na simboličkom nivou: spomenik Borislavu Pekiću (mitskom osnivaču opozicije devedesetih) otkriva enfant terrible srpske politike devedesetih, sadašnji predvodnik neoliberalnog projekta ‒ podsećajući da je upravo taj enfant terrible srž političkog projekta. A kao takav nije ni manje ali ni više opasan od njegovih takmaca.⁴

U tom ključu obrisi budućnosti postaju jasniji: ako je uloga političkog u kontekstu kapitalizma da obezbedi reprodukciju kapitalističke ekonomije i hijerarhije; ako odlučujuću ulogu u smenjivanju političkih elita ima ekonomska elita i njen interes; ako je jedina uloga „demokratije“ da facilitira politički model koji će omogućiti funkcionisanje kapitalističkih odnosa ‒ onda nema mnogo vajde ni od političkog ni od glasanja. U tom smislu se odgovor na pitanje uspostavlja sam: nema smisla glasati na ovim izborima jer je čak i glas dat „opoziciji“ ne samo glas za isti projekat u drugom pakovanju već je i glas za pakovanje koje se već nalazi na đubrištu istorije. No ne znači da političko ‒ kada se očisti od natruha i imobilizujućeg buržoaskog krša – nije polje na kojem se emancipatorski politički projekti daju ostvariti. Ali potrebna je rehabilitacija jedine alternative kapitalizmu: socijalizma.

1. Ratovi su integralni deo procesa. Ta ne kaže li investicioni moto: kad ulicama teče krv – kupuj!
2. I raspad Jugoslavije valjalo bi razmotriti u ovom ključu. Centripetalne sile su prevladale (i) jer su političke elite želele da „ograniče“ prostore u kojima će se primitivne akumulacije odvijati iz jednog jednostavnog i racionalnog razloga: da ne bi neka konkurentska elita neke druge republike nagrabila previše. Dakle, u pitanju su poslovne prakse kartelizacije, koluzije i diversifikacije rizika.
3. Jer buržoaska jednkost je: „neki su se nakrali, većna nije, ali ’jednaki smo’“. Iliti, buržoaska je jednakost kada i bogatašu i siromahu zabranite da ukradu hleb sa police.
4. Ne bi bilo bez smisla tvrditi da bi se Demokratska stranka ‒ da je kojim slučajem preživela izbore 2012 ‒ latila identičnog političkog modela. Ta nije li centralni argument Vesne Pešić te godine bio da Boris Tadić ima tendenciju ka autoritarizmu i autokratiji i nije li, zapravo, bila u pravu? No to prvenstveno otkriva suštinsku imobiliziranost demokratskog procesa u kapitalizmu: problem izbacite kroz vrata, on se vrati kroz prozor.