Sve je veći broj naučnih istraživanja koja dokazuju direktnu povezanost zagađenja koje proizvode ljudi i naglih klimatskih promena. Ujedno, sve je veći broj ljudi širom sveta koji se svakodnevno suočavaju sa ovim negativnim promenama. Emitovanje ugljen dioksida i drugih štetnih gasova u atmosferu i posledično ubrzanje klimatskih promena direktna su posledica imperativa neprestanog rasta koji kapitalizam konstantno nameće.
Rastuće preduzetništvo u sektoru kulture mora biti prilično kreativno kako bi sebi obezbedilo dobre startne pozicije za nesmetani razvoj svog biznisa. Dok vlastima i velikim kompanijama (kulturni) preduzetnici predstavljaju mogućnosti novih zaposlenja i rasta profita kroz zajednička ulaganja, pred umetnicima i publikom koji taj profit i stvaraju, moraju se maskirati u aktiviste željne društveno-participativnih metoda delovanja.
Zazor centra od periferije i njegova gadljivost prema ljudima koji žele da pređu granice se može razumeti i kao odraz straha od onih koji žele da prevaziđu klasne granice. Aktuelno podizanje zida na mađarskoj granici je tako samo jedna od refleksija evropske imigracione agende.
Aktivističke grupe koje se bave biciklizmom postaju sve vidljivije u javnosti. Nažalost, zanemarujući nužnost sistemskih promena ova udruženja svojim delovanjem često završe samo kao simbol navodne participacije građana u rešavanju problema. Istovremeno, iza aktivnosti kojima pokušavaju da reše probleme “urbanog” biciklizma ostaju nereflektovane klasne razlike te tako potrebe velikog broja biciklista koji se ne pronalaze u njima ostaju po strani.
Iako svedočimo porastu građanskog aktivizma, čini se da je njegov najefektniji učinak stvaranje iluzije o mogućnosti društveno-političkog organizovanja. Istovremeno takve inicijative najčešće ne problematizuju neprikosnovenost privatne svojine ni kapitalističkog načina proizvodnje. Postavlja se pitanje kako uneti rascep u sistemsku logiku sprege kapitala, buržoaske države i civilnog sektora, koja toliko funkcionalno prikriva odnose eksploatacije u sferi ekonomije.
Nakon pristanka vlade Aleksisa Ciprasa na sporazum sa kreditorima, te izglasavanja paketa zakonskih mera u parlamentu, protivljenja merama štednje i dalje su masovna. Ovaj veliki obrt u politici vođstva Sirize je doveo i do razvoja žive debate o mogućnostima alternativnog političkog i ekonomskog puta Grčke. Osim razmatranja mogućnosti i posledica izlaska Grčke iz evrozone, važno za ove diskusije je i pitanje budućnosti grčke levice i njenog neminovnog prestrojavanja usled poslednjih dešavanja.
Predstavljen kao najznačajniji kulturni događaj u Srbiji, EXIT festival zauzima monopolsku poziciju na gradskim, pokrajinskim a često i republičkim budžetima. Ipak, sve je jasnije da se Exit radije treba posmatrati kao paradigma neoliberalnih procesa putem kojih se eksploatišu društveni resursi, infrastruktura i jeftina radna snaga, marginalizuje lokalna umetnička produkcija i konačno, proizvodi društvena segregacija.
Grčko “ne” na nedavno održanom referendumu očigledno nije imalo efektivnog uticaja na donošenje političkih odluka. Grčka vlada i parlament su odobrili novi paket mera štednje koji je čak rigorozniji od prethodno odbijenog. “Pregovori” i “sporazum” pokazuju nemogućnost bilo kakvog narodnog suvereniteta unutar evropske neoliberalne ekonomske politike.
Učestvovanje stanovništva u donošenju političkih odluka i rešavanju ekonomskih i drugih problema svoje lokalne zajednice strukturno je onemogućeno. Realne političke efekte koje su radnici i radnice nekada imali kapitalizam je nadomestio retorikom u kojoj se participacija građana postavlja kao temeljna stvar demokratije. Međutim, stvarno učestvovanje je omogućeno samo lokalnoj eliti koja radi za dobrobit kapitala a ne građana.
U godini u kojoj se u Srbiji očekuje privatizacija ili gašenje više od sedamdeset medija, sve je više rasprava o ulozi medija u očuvanju “javnog” interesa. Ipak, kako bi se u raspravama došlo do nekih konkretnih analiza, neophodno je reflektovati strukturnu ulogu medija u cirkulaciji kapitala, kao i ograničenja državne administracije u regulaciji medijskog polja u okviru kapitalističkih načina proizvodnje.
Gašpar Mikloš Tamaš, istaknuti filozof iz Mađarske, gostovao je na konferenciji Thinking Beyond Capitalism u Beogradu. Rođen je u Klužu, a iz Rumunije je proteran 1981. godine zbog „opozicionog držanja“. Jedan je od ključnih učesnika promene režima u Mađarskoj. Od 1989. do 1994. godine G.M. Tamaš je bio poslanik u mađarskom parlamentu, no ubrzo se razočarao u rezultate i mogućnosti uspostavljene građanske demokratije, nakon čega svoju filozofsku i političku aktivnost postavlja na marksističke i materijalističke temelje.
Dva dana pred održavanje referenduma u Grčkoj i dalje nije sasvim jasno o čemu se tačno odlučuje niti kakve bi političke i ekonomske implikacije te odluke bile. Ukoliko bi se na referendumu usprotivili nastavku štednje Grci bi mogli da naprave značajnu prekretnicu u evropskoj ekonomskoj politici. Međutim, kako bi to učinili prvo moraju da prevaziđu žestoke pritiske koje predvodi Nemačka sa ciljem isključivanja bilo kakve mogućnosti demokratske odluke i ekonomske suverenosti naroda na periferiji Evrope.
Od institucija kulture pa do novouspostavljenih centara kreativne industrije, kao jedan od najvećih problema u pogledu nerazvijenosti lokalne umetničke scene, ističe se nepostojanje umetničkog tržišta. Uspostavljanje istog te uključivanje scene u međunarodne umetničke tokove se postavljaju kao urgentna potreba. Ipak, stvarnost je malo drugačija; usled procesa u kojima država sve više postaje servis krupnog kapitala, dok se usluge javnog sektora komercijalizuju i komodifikuju, sfera umetnosti funkcioniše kao integralni deo tržišta.
U moru dominantnih tvrdnji u kojima se tržište i neoliberalna ekonomija predstavljaju kao “neutralne” i “univerzalne” kategorije, dok se socijalizam interpretira kao “neodrživ sistem” više je nego potrebno osvrnuti se i diskutovati realno postojeće koncepte jugoslovenskog sistema, poput društvenog vlasništva, samoupravnog planiranja, uvođenja doprinosa usmeravanih u različite fondove, svima dostupnog obrazovanja i zdravstvenih usluga.
Poljoprivredna korporacija Beograd je jedno od profitabilnih preduzeća koje vlada Srbije želi da privatizuje. Iako je prošao kroz niz restrukturiranja, ovaj nekadašnji kombinat i dalje predstavlja jednog od najvećih poljoprivrednih proizvođača u Srbiji. Međutim, ostavši bez svojih prerađivačkih i distributivnih delova PKB je u sve većoj meri pritisnut uticajima monopolskog tržišta i privatnih interesa koji u njemu vide lak i brz profit dok primarni interesi društva za adekvatnom i dostupnom hranom ostaju zanemareni.
Proces privatizacije javnih resursa, infrastrukture, proizvodnih i distributivnih pogona se kontinuirano dešava širom sveta u poslednjih nekoliko decenija. Primer Nemačke pokazuje kako ovaj proces dovodi do preraspodele društvenog bogatstva ka malom broju vlasnika velikih kompanija ali i kako otpor privatizaciji može postati nukleus za stvaranje novih društvenih pokreta i političkih organizacija.
Zakonski rok za privatizaciju medija u javnom vlasništvu ističe prvog jula ove godine. Sudeći prema toku ovog procesa ni samim medijskim radnicima i radnicima nije pruženo dovoljno informacija o tome koji mediji će zaista biti prodati i da li će se ispoštovati postavljeni rokovi. Dosadašnji rezultati privatizacije medija u Srbiji i regionu, aktuelni ciklus privatizacije, zatim pitanja radnog i socijalnog položaja novinara i novinarki, pozicija frilensera u ovom sektoru kao i mogućnosti alternativne produkcije i organizovanja radnika u medijima bili su tema panel diskusije organizovane u februaru 2015. u okviru projekta „Mašina: proizvodnja društvene kritike“.
Jedno od ključnih pitanja koja se odnose na problem radničkih borbi danas protiv urušavanja izborenih radnih prava jeste pitanje organizovanja radnika i radnica. U periodu krize sindikalnog delovanja, sindikalna organizacija u fabrici “Zastava oružje” sa Sekcijom žena, pruža važan primer sindikalnog delovanja. Naime, rezultati rada pokazuju da sindikalno organizovanje žena ne mora biti svedeno isključivo na … Read more
Prema posledicama koje novi Zakon o radu ili Zakon o javnim nabavkama imaju na oblast kulture, nadležno ministarstvo pokazivalo je isključivo indiferentnost i nezainteresovanost. I dok institucije i akteri tog dela javnog sektora ostaju “zarobljeni” između starog zakonskog okvira i novih potreba, postojeći Zakon o kulturi samo doprinosi neoliberalnim reformama i preduzetničkoj retorici, dok se pitanje javnog interesa u kulturi zamagljuje.
Juče su aktivisti inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ izveli protestnu akciju na konferenciji „Uputstva za humani grad“ na Mikser festivalu okačivši transparent pod nazivom „Beograd na vodi prevara“. Aktivisti su kritikovali učešće gradskog arhitekte na ovom programu i zahtevali su njegovu ostavku. Paradoksalno, time je ovogodišnji poziv festivala na prepoznavanje “svoje tačke pucanja” dobio zanimljiv obrt. Ovom prilikom prenosimo tekst povodom prošlogodišnjeg Mikser festivala koji govori o nemogućnosti pružanja bilo kakve “održive utopije” već isključivom nastavku “neizdržive” eskploatacije radnika, javnih dobara i fondova.
Da li su frilenseri radnici, ili je pak njihova klasna pozicija bliža srednjoj klasi? Ova dilema se godinama provlači u diskusijama među kulturnim, naučnim i medijskim delatnicima. Međutim, dok se licitira o tome ko je u lošijoj poziciji izostaje prepoznavanje sistemskih promena koje su prekarne radne odnose učinile pravilom u gotovo svim oblastima.